Dosta sam razmisljala o tome da li bi bilo ok da pisem o svojim pocecima zivota na drugom kontinentu, i da li sam uopste dovoljno pismena i interesantna da uzmem za pravo da uopste pisem blog o necemu iole zanimljivom, a da ne smorim svakoga ko klikne na link ovog bloga makar samo da vidi o cemu se radi.. Jedna stvar je skladistiti utiske i osecanja duboko u sebi, a drugo je podeliti to sa drugima i dozvoliti i njima da prozive neke momente zajedno sa tobom, iako su udaljeni pola sveta odavde.. Jako sam samokriticna i sa oklevanjem pisem ove redove, ali vodjena misljenjem da ako svaka budala danas moze da pise i kaci na net svakakve i raznorazne gluposti, valjda to moze da radi i ova budala.. Pa eto, nadam se frekventnom izvestavanju o tome kako je to ziveti ovde, a ako budem zabusavala, slobodno me iskritikujte..
Sad bih napisala "Vezite se, polecemo!", ali bolje ne, skroz je lejm, haha..
 |
| Aerodrom "Nikola Tesla", Beograd |
Heh, pa uglavnom.. 8 meseci nakon apliciranja za Child visu u australijskoj ambasadi jednog februarskog jutra, osvanulo je i to oktobarsko jutro sa tatinim pozivom i izjavom da je viza konacno dobijena.. Navodno, trebalo je posle 6 meseci vec da sve bude poznato i jasno, ali kako to obicno biva, cekalo se jos dodatna 2 meseca - eto cisto tako.. Pozivi su im bili upucivani, pitanja postavljana - "taj proces moze da potraje i po godinu dana".. Aha, vazi, hvala, cisto da ne brinemo.. I nakon tog poziva nisam brinula vise o vizi, vec o tome da sad vec treba da se spremam za put.. Otisli do ambasade po vizu.. Otvaram pasos da vidim da li je viza fensi, vize su uglavnom fensi, mesec dana za prvi ulazak u Australiju.. STA?! Mesec dana? Zar ne treba 3 meseca? Ne.. Izgleda da ne.. Uracunali oni ona dva meseca u ta nasa 3 meseca.. Divno.. Frka panika, sredjuj fax, sredjuj selidbu, dokumente, pakuj brlog stvari koji se nakupio u poslednjih 5 godina zivota u Novom Sadu, javi ljudima, vidi se sa kim stignes, dilema: organizuj zurku ili ne organizuj nista, ma ludnica.. Mislim se, ako sam tih mesec dana "prezivela", valjda mogu i sve ostalo.. Mnogima se nisam javila, sa nekima se nisam stigla videti, ne zato sto nisam htela ili zelela, nego nisam bila u mogucnosti.. Nadam se da mi doticni nece zameriti..
 |
| Prayer Room na Frankfurtskom aerodromu |
Dosao je bio i taj datum, 21. novembar.. Ustajanje ranom zorom, voznja taxijem od Kikinde do aerodroma, prvi let do Frankfurta.. Mom bratu bio je to prvi let, meni recimo deseti, tati trinaesti samo na relaciji Srbija-Australija.. Bilo je lepo, kratko, uzivali smo dok smo gledali kroz prozorcice i zamisljali kako bi bilo divno ziveti tik iznad oblaka i tu provesti vecnost.. Stizemo u Frankfurt, gde 6 sati cekamo sledeci let - za Singapur.. 6h smo vrlo kvalitetno proveli, jeli smo, bili na netu, istusirali se (da, istusirali), lutali po aerodromu.. Smeshno bi bilo da nismo imali sta da radimo, ipak je to jedan od vecih aerodroma na svetu.. Ukrcavanje u drugi avion, let od 12h.. Spavali smo, slusali muziku, gledali video stream, ja gledala Dextera i Friends na iPodu, jeli, pili sve i svasta.. Uglavnom, preziveli smo i to cudo. 2h u Singapuru, na temperaturi od 30 stepeni, savrseno okrepljenje od malopredjasnjeg napora.. Lepo, toplo, suncano, nekako vlazno (ovo ubacih za sve moje perverznjake, znate ko ste), savrsen momenat da se izvucem iz majice na duge rukave i duksa i jakne bez kojih bih se smrzla do kostiju u Evropi.. Naravno, opet internet, jelo, pice, malo muvanja po aerodromu..
 |
| Singapurski aerodrom |
Sledeci let, nekih 7-8h.. Putovanje nocu, i potera za danom.. Zbog vremenskih zona i velikih promena u satnicama gubili smo se neko vreme - to uopste nije naivna stvar.. Mislim da jos uvek dolazim sebi i da ne mogu da se naviknem.. Stigosmo i u Sydney, gde nas je docekala kisa.. Ne pljusak, nego taman onakva kisa da ne pozelis da izadjes napolje, ali ako izadjes, moci ces da je podneses s tim da ces biti poluvlazan (khm).. Nekako se dogegasmo do zeleznice, koja izgleda prelepo.. Uvek sam obozavala zeleznice i videla sam ih svega nekoliko u svom zivotu (i na filmu), ali ova je stvarno izvan svih ocekivanja.. Skoknucu jednom opet tamo, da ufotkam koju sliku.. Vozovi ultra moderni, neki cak na sprat.. Docekali smo nas voz za Newcastle i proputovali 3h kroz predivne predele.. Priroda je netaknuta, a ona sto je taknuto izgleda prelepo i nije unisteno.. Na par livada skakutali su kenguri i sa odusevljenjem smo ih zapazali, nismo ni slutili da cemo ih tako brzo videti.. Razno drvece, biljke, cvece, zbunovi.. Divljina - milina.. Nakon voznje vozom, busom smo dosli do naselja u kom moj tata zivi, Raymond Terrace.. Gradic, svega 12000 stanovnika, tu su neke reke, ocuvana priroda, simpaticno skroz, kao jedan od onih gradica koje vidjamo u filmovima.. Cak je neki film i sniman ovde.. Elem, jako neobican momenat, iako sam znala da je to slucaj, vozi se levom stranom.. Zapravo izgleda cudnije nego sto zvuci, kao da se vozi u ogledalu.. Kapiram kad budem trebala da polazem za dozvolu ovde, moracu sebi stalno da govorim "levo, levo, levo, levo.." ili da snimim to na cd pa da ide na repeat.. Toliko je konfuzno.. No, i na to cu se valjda navici..
 |
| Sydneyski aerodrom |
Sve ostalo, sem kise trenutno, je odlicno.. Ima svega sto neko moze da pozeli, trzni centri, biblioteka, pubovi, klub za borilacke vestine, radnje za popravke surf-daski, osnovne skole, srednje skole, ogroman teren za bocanje, reka sa stazom za trcanje, McDonalds pored nase kuce haha, pet shop gde prodaju covecju ribicu, razni restorani, knjizare, i jos gomilu stvari od kojih je meni najzanimljivija - Christmas tree od nekih 40-50 m.. I to ne jedno drvo, vec dva.. Uslikacu jednom prilikom, neverovatno je.. Ljudi ovde su jako prijatni, na kasi te pitaju kako si i pozele ti lep dan, sa birokratama je sve islo glatko i trajalo je kratko, nisu nam trazili kopiju ne znam ni ja kog dokumenta do kog se dolazi kada pokucate na 15 razlicitih vrata, svi su ljubazni i fini, nasmejani, drago im kad ih pitas za direkcije, izvine se kad te slucajno gurnu ili kad nalete svojim kolicima na vas, ako niste zadovoljni kupljenom robom ili ako ste kupili nesto greskom da je druge velicine, vrate vam novac ili vam dopuste da zamenite, kako god vi zelite.. Za sad je sve divno, no videcemo kako ce biti kad bude trebalo da se razmislja o skolovanju, poslu, i daljem snalazenju.. Trenutno jos uvek nemam osecaj da sam zapravo u Australiji i da ostajem ovde neko duze vreme, no i to ce doci vremenom.. Jos uvek se navikavam na vreme, evo danas sam legla u 8 uvece, a ustala u 3 ujutru.. I tako vec par dana lezem u neko random vreme i ustajem u jos vise random vreme, ali ipak mislim da napredujem.. E sad, posto je ovde rano jutro trenutno, jos cu samo da okacim neke slike uz ovaj unos, i da ga objavim.. Dosta je za prvi post.. :)
Saljem pozdrave iz buducnosti! :*
